Da li ste možda gledali film „The True Cost„? Reč je o dokumentarcu koji istražuje područje tekstilne i modne industrije te nam postavlja pitanje: who pays the price for our clothing? I verujte mi na reč – ne želite da znate odgovor na to pitanje.
Svi poznajemo onaj osećaj kada prođemo pored prodavnice u čijem se izlogu šepuri nova, novcijata kolekcija. Prvo što pomislimo je: nemam šta da obučem a odmah zatim: sve mi ovo treba.
Ali mi imamo šta da obučemo. Samo nam naše stare stvari (ne znam da li termin stare mogu da upotrebim za nešto što je kupljeno prošle godine?!) nisu više lepe i zanimljive.
I, ne, ne trebaju nam SVE nove stvari – to je samo želja koju nam nameću modni časopisi, prodavnice, uostalom cela modna industrija. Out with the old & in with the new, zar ne? A šta bi bilo ako bi to malo promenili i zadržali te naše „stare“ stvari i dodali im samo po koji komad iz nove kolekcije?
Nemojte pogrešno da me shvatite – ja sam (delimično) ozdravljena kupoholičarka koja je neko vreme radila u modnoj industriji. Ako neko poznaje uzbuđenje koje donosi nova haljina ili miris tek kupljenih cipela onda sam to ja. Ali činjenica je da imam orman prepun stvari i pola od tih stvari ne nosim. Zato se več neko vreme trudim da:
- poklanjam staru odeću Crvenom krstu
- kupujem ( i trošim) manje
- kada kupujem trudim se da kupujem stvari koje ću malo duže nositi i kupujem u second-hand/vintidž radnjama
Znam, to nije za svakog. Mnogi ne mogu ni da se nateraju da uđu u jednu od ovih radnji a kamoli da nose nešto što je neko pre njih već nosio. Ali znate šta drage moje dame – kada odete na odmor spavate u krevetima na kojima je neko već spavao, neki od vas voze auto koga je neko već vozio a i čuli ste za hemisko čišćenje, zar ne?
Kao bivši stilista jednog poznatog i prodavanog modnog časopisa nagledala sam se svega i svačega i nešto od toga i kupila za sebe ali su mi i dalje najdraže stvari u ormanu one moje bake i mame te stvari koje sam iskopala (bukvalno) po vintidž radnjama na našim putovanjima.
I da bih vam dokazala da staro itekako može da se uklopi sa novim sam samo za vas oprala kosu, namazala karmin, obukla svoje omiljene stvari i stala pred objektiv.
Ovo je mamina suknja od prevrnute kože koju nosim sa klasičnom crnom rolkom koju imam već godinama. Patike su, kao što vidite, nove.
Kožne pantalone sam pronašla u jednoj second-hand radnji u Parizu, džemper je Zarin ali me neodoljivo podseća na jedan mamin koji nikako ne može da nađe. Majica je nova, kupljena u Zari, patike isto.
Ok, ovu haljinu ste sigurno već videli – H&Mova je i bila je na svim billbordima. Ali kupila sam je tako što sam u njihovu radnju odnela nekoliko svojih starih stvari tako da je vodim pod „reciklirana“ 🙂 A pošto ima taj vintidž vibe nosiću je sigurno još nekoliko godina.
Bakina košulja i mamine pantalone – obe su šivene dok su još obe radile. Cipele su Zarine, čarape Calzedonia, torbu je napravila mlade slovenačka dizajnerka – više o tome u nekim od sledećih objava.
Kaput je još jedan vintidž pronalazak, džemper sam uzela od brata jer je njemu postao mali, suknja je nova, Zarina, a o kapici više možete saznati ovde.
I šta kažete? Da li vam vaša stara garderoba i dalje izgleda dosadno?
