Evo još malo će kako već deset godina živim u Ljubljani. I za sve to vreme nisam uspela da obiđem kuću u kojoj je radio i žive arhitekta Jože Plečnik! Možda vam to i ne zvuči kao nešto užasno strašno ali ako uzmemo u obzir da je upravo on zaslužan da Ljubljana danas izgleda ovako kako izgleda i da sam u mnogim njegovima građevinama bila, nekako je logično, da se zapitam ko je bio čovek kome Ljubljana duguje tako mnogo.
E sad, htela sam ja da mu odem u posetu i ranije ali radnim danima je, kada bih ja završila sa poslom, on prestao da prima posetioce a nedavno je vrata svoje kuće zatvorio za cele dve godine! Odlučio je da je vreme da obnovi svoj dom i tek je nedavno ponovo počeo da zove u goste. Pa rekoh, da odem. Inače, sam Plečnik nije voleo gužvu i u njegovu kuću su mogli da uđu samo izabrani – njegova porodica (dva brata i sestra), te njegovi najbliži prijatelji. I kada kažem da nije mnogo voleo posetioce i da nije voleo da se oni kod njega predugo zadržavaju – mislim ozbiljno! Sve posete je primao u malom predprostoru svoje kuće koje nije bilo natkriveno te je tako posetilac bio prinuđen da se zbog hladnoće (prostorija isto tako nije imala grejanje), kiše, snega, vetra ili jednostavno neudobne stolice na kojoj je morao da sedi posle kratkog vremena zahvali na „gostoljubivosti“ i ode! Plečnik je voleo svoju privatnost i izuzetno cenio svoje vreme koje je skoro isključivo posvećivao svojoj najvećoj ljubavi – arhitekturi! Zato se nikada nije oženio a jedina ženska osoba koja je bila stalno uz njega bila je njegova verna kućepaziteljka koja je sa njim bila sve do njegove smrti i iz čijih pisama i beležki danas znamo mnogo toga o njemu kao čoveku i arhitekti.
Ne brinite, neću vas daviti time šta je sve, gde i kako stvarao! Ovaj post pišem najviše zbog toga što je, na neki način, Plečnik još u ono vreme bio ono što bi danas nazvali „interior designer“ pa čak i „interior stylist“! Sve u njegovoj kući je napravio sam – a ono što nije napravio sam je pozajmio od nekog od svojih trenutnih projekata.
Imao je suviše stubova kada je gradio Bežigradski stadion, pa je četiri uzeo za svoje dvorište. U kuhinji mu je bila potreban velika sudopera pa je jednu dovukao iz Žala (gradsko groblje) na kojem je tada radio. U dvorištu je postavio ostatke Tromostovja koje radnici nisu iskoristili a koji bi sigurno završili negde u smeću. Njegov dom je riznica mix and mach stilova te njegove umešnosti u stvaranju jedinstvenog nameštaja od drveta – njegov primarni poziv.
Pogledajte samo taj „autoportret“!:)
Voleo je da bude okružen stvarima koje ga inspirišu te je tako pored kreveta držao raspeće i ove japanske grafike. Priznajte takvu kombinaciju dugo niste videli!
Smatrao je da čovek stalno mora da se trudi da bude produktivan i „small talk“ za njega nije bila opcija. Jedini porok su mu bile kafa i cigarete! A prvu je voleo da skuva sam baš u ovoj kuhinji i baš u jednoj od ovih džezvi.
A zatim i da je popije u svojoj stolici.
Pogledajte samo to kupatilo – čisti minimalizam!
Svoje najbolje studente primao je u svojoj radnoj sobi – velikoj okrugloj prostoriji, možda najlepšoj u kući.
Ali možda je najimpresivnija od svega zimska bašta kojom je često voleo da šeta i razmišlja o budućim projektima.
Spoljašnjost kuće podjednako je impresivna kao i unutrašnjost.
Ako i dalje sumnjate u njegovu genijalnost, rećiću vam samo da je još pre više od 100 godina izjavio ono čime se danas mnogi hvale: When something grabs me, I know how to do it. Ili što bi danas klinci rekli: you can do it!:)
