Ovde je sve počelo. Pre bloga, pre FB live i raznoraznih InstaStorisa je, ne tako davno, živeo par koji je živeo u stanu kod zle maćehe. Ta maćeha nije imala sluha za želje koje je par želeo da unese u stan i zato je par otišao kod čarobnjaka iz Oza. Taj čarobnjak je pristao da ispuni sve njihove želje pod jednim uslovom – u zamenu za stan moraće da za njega rade punih 25 godina. Posle toga čarobnjak će ih osloboditi.
Obzirom, da im čarobnjak nije tražio ništa tako strašno kao što je to recimo pravo na njihovo prvorođeno dete ili njihove duše, par je odlučio da pristane na čarobnjakove uslove i on im je poslao vilu Posrednicu koja im je predala ključeve.
Par je zamenio čarobni pasulj za novu kuhinju, kupatilo i nameštaj a kada su, nakon nekoliko godina, otkrili i čarobnu kabanicu – onu iz čijih džepova ma koliko da se para uzme, oni uvek ostaju puni – uspeli su da isplate čarobnjaka i živeli su srećno do kraja života.
Ovako bi izgledao idealan početak i još idealniji kraj svake priče. Ali život nije bajka – zar ne? Mada je nama, posle pet godina podstanarskog života, kupovina stana zaista zvučala bajkovito. Jeste bio star, mračan i zbog mnogih zidova pre ličio na lavirint nego na stan – ali bio je naš. I mogli smo da ga pretvorimo u šta god smo poželeli.
A poželeli smo da ga pretvorimo u veliki, otvoren prostor pun svetla u kojem će biti mesta za porodicu i prijatelje, kuvanje, smeh i dečije rođendane. Morali smo da srušimo pet zidova, da staru kuhinju i kupatilo zamenimo novim, promenimo parket i sve instalacije da bi takav prostor iz snova prešao u realnost.
Da li smo tada čistili i izgledali kao Pepeljuge – nego šta!
Da li smo, poput male sirene, skoro izgubili glas svađajući se sa majstorima koji su stalno kasnili – o da!
Da li smo poželeli da možemo samo jednim zamahom čarobnog štapića da zamenimo sve dotrajale cevi i instalacije – kako da ne!
Magije jeste bilo ali morali smo da je stvorimo sami. I zato nismo dozvolili da nam se u posao mešaju arhitekte i raznorazni savetnici za enterijer – znali smo šta smo želeli i tvrdoglavo smo to gurali. Čak i kada su nam rekli da smo ludi što u kuhinju umesto pločica stavljamo parket. Čak i kada smo umesto zida stavili staklena vrata. Čak i kada smo zidove okrečili u belo a znali smo da ćemo dobiti bebu.
Ali, kao što u svakoj dobroj bajci glavni lik ustraje i ne popušta, tako smo se i mi izborili sa dvoglavim aždajama, srušili sve zidove (bukvalno) i došli do dvorca.
I znate šta, možda je najmanji i najskromniji dvorac koji ste ikada videli ali je samo naš… kreiran za nas i od nas.
A to mi se čini kao dobar kraj priče.
Foto: Peter Irman, Vision.si
