Castello di Miramare -

Kada se januara uželimo sunca i mora, svratimo do komšijske nam Italije. Kada je Italija u pitanju, za mene je svaki izgovor dobar: odličan espresso, jeftiniji Barilla proizvodi i originalna Nutella koja, kunem se, zaista ima drugačiji ukus! Na ovom jednodnevnom izletu nije bilo baš mnogo sunca ali je zato bilo dosta slanog mirisa u vazduhu, galebova, dobre kafe, ukusnog peciva i jedan zamak. E sad, ovde smo da bi pričali o enterijeru ( i o tome kako je ovo zanimljiv jednodnevni izlet za decu) ali ne možemo, a da se ne dotaknemo istorije ovog mesta.

Nekoliko podataka o zanimljivoj prošlosti zamka: Castello di Miramare je na ukaz Habsburgovca Maximiliana Ferdinanda (mlađeg brata cara tadašnje Austrougarske Franca Jozefa) projektovao Carl Junker. Maximilian, inače admiral austrijske carske flote, se na jednom od svojih plovidbi zaljubio u neokrnjenu prirodu italijanske obale (ko bi mu zamerio) i 1856. odlučio da kupi zemlju pored Trsta te tu izgradi dvorac sa pogledom na more za sebe i svoju ženu Šarlotu, belgijsku princezu. Kao u svakoj bajci, ovo dvoje mladih (on je imao 25 a ona 16 godina) se srelo i zaljubilo na jednom od bečkih balova. Iste godine su se venčali i kada je dvorac sagrađen, preselili da tamo žive. Ali, nažalost, njihova sreća nije dugo potrajala – Maksimilijan je proglašen za cara Meksika (tada pod Austro-Ugarskom) i on i Šarlota su morali da napuste dvorac i krenu na put. Našli su se u zemlji koju je potresao građanski rat i Maksimilijan biva zarobljen od strane pobunjenika. Šarlota je pomoć za razorenu zemlju i svog muža tražila u Evropi, kucajući na vrata Napoleonu trećem i Papi ali nije naišla na razumevanje. Maksimilijan je ubijen u zatočeništvu, Šarlota gubi razum i biva odvedena u Belgiju. Nikada se više nije vratila u zamak Miramare. Zamak je ostao u Habsburškoj vlasti sve do pada te dinastije. Tokom Prvog svetskog rata Trst je vraćen Italiji i zamak je otvoren za javnost sve do Drugog svetskog rata kada su ga Nemačke trupe pretvorile u školu za svoje oficire. U njemu su kasnije bili i Englezi i Amerikanci sve dok 1955. zamak i park ponovo nisu vraćeni Trstu i otvoreni za javnost.

E sad malo o onome što nas sve zanima – enterijeru! Ne mogu da kažem da delim Maksimilijanovu ljubav prema lusterima i lampama u obliku ananasa i tamnom drvetu (u nekim prostorijama je tamno drvo i rezbarija sve što možete da vidite a kako su plafoni spušteni imate utisak da niste u zamku već u unutrašnjosti lađe što je Maksimilijan,zagriženi moreplovac, i želeo da postigne) ali bih zato odmah uzela svilene tapete te parket i plafon za koji je teško reći koji od njih je lepši. Kada tome dodate odličnu lokaciju, visoke prozore i sobe koje gledaju na more, mislim da možemo da zaključimo da je ovaj dvorac vredan vaše posete.