Žena nikada ne može imati dovoljno vaza. I šoljica, činijica, tanjira. Ok i cipela, reći će neko. Da, ali to je druga priča.
O mojoj opsesiji keramikom te divnim ženama koje je stvaraju mogli ste da čitate ovde. I zato mi je bilo posebno drago kada sam čula da je jedna od tih mladih umetnica uspela da otvori sopstveni atelje.
Hana Karim je u nekadašnjoj maloj pekari uspela da otvori atelje u kojem stvara, izlaže i organizuje radionice. Prostor možda jeste manji ali je zato veoma dobro iskorišćen.
U malom kutku na spratu, tamo gde se nekada verovatno čuvalo brašno, Hana sada čuva svoje stvari. Kecelja je okačena i sada kao i nekad -pre prljava od brašna a sada od gline. Odmah pored je mesto gde se stvara magija a onda se sve te ručno radjene šolje, tanjiri, posude i posudice nađu u samom ateljeu i to na nekadašnjim policama za hleb! 😉
A među njima i po koje delo Hanine mame – keramičarke i likovnog pedagoga.
Ono što je poprilično zanimljivo je da sama Hana dugo vremena nije krenula maminim stopama i nije se bavila izradom keramike sve dok se nije preselila i shvatila da joj u stanu fale – tanjiri! 🙂
Prostorom dominira veliki drveni sto a za stolom veselo društvo – različite stolice sa različitih krajeva. Neke su već bile tu kada je prostor obnovljen, neke su tu došle sa buvljaka druge je, možda, doneo neki Hanin prijatelj.
I kada ih pogledate lako možete da zamislite kakva sve vesela okupljanja spremaju. Hana, naime sa zadovoljstvom deli svoje znanje te organizuje male radionice koje se zbog dobre atmosfere ponekad pretvore i u prave male mini žurke, žensko čavrljanje i druženje.
U suprotnom kutku je njihova sušta suprotnost – dve ozbiljne dame – fotelje koje su suviše lepe (i fine, rekle bi one) da bi se mešale sa onim društvancem za stolom. A sve to nadgledaju police koje su, kao i same fotelje, posebno pravljene za ovaj prostor.
Ali, nemojte zaboraviti, ko je zapravo zvezda priče o ovom malom ali zanimljivom enterijeru – predivna Hanina umetnička dela koja, na našu sreću, nisu izložena u galeriji već su nam nadohvat ruke.
A sada odoh ja dok nešto dragoceno ne slomim jer već počinjem da se osećam kao slon u staklarskoj, pardon, grnčarskoj radnji 🙂
Hanu možete naći ovde
i pratiti njen proces rada ovde
