Nekada davno bih se, kada bi videla jedan od ovih natpisa iškrabanog preko tek sveže okrečenog zida, slatko nasmejala. Dobra fora, nema šta. Sada mi više nije do smejanja. Pa ne zato što sam sa godinama postala savesniji građanin, niti zato što sam izgubila smisao za humor. Ne, To je zato što je moj živor postao jedno veliko „DŽABA STE KREČILI“!
Svakog je dana moj stan poput neispisanog, belog zid i svakog ga dana mali vandali iškrabaju do neprepoznatljivosti. I to da su mali vandali moja deca uopšte ne menja situaciju. Ok, lažem. Menja jer se ponekad tako slatko nasmeju i tako su ponosni na to što su (nasred sobe) napravili da čovek jednostavno nema srca da pozove nadležnu službu (čitaj njihovog tatu) i strpa ih negde gde više neće moći da prave štetu (čitaj u njihovu sobu koja je ionako u potpunom haosu).
Nemojte pogrešno da me razumete: ja volim te mini varvare najviše na svetu ali recimo da na kraju dana znam kako su se Rimljani osećali kada je neko kreneo da im hara i žvrlja po Rimu.
I ponekad njihov vrhovni vođa, Atila nad atilama (svim mojim komšijama bolje poznat kao moj dragi muž), nije ništa bolji.
Ali nisu oni krivi – moji varvari, za one druge ne znam – pročitajte šta piše u udžbeniku. I znate zašto nisu krivi? Ne zato što su, jednostavno, moji. Ne, ne. To je zato što žive u ubeđenju da živimo u omađijanom stanu. I u takvom stanu gde se igračke nađu nasred dnevne sobe iako su samo nekoliko minuta pre bile uredno pospremljene u svoje kutije. Prljavi sudovi se među sobom razmnožavaju pa tako od samo jedne prljave kašičice i tanjirića u samo sat vremena nastane cela (prljava) porodica sudova sa sve mama masnom šerpom, zagorelim tata tiganjem i gomilom nekih sestara i braće od tetke i ujaka u vidu prljavih šoljica, tanjirića i viljušaka. Takođe, veruje se da u našu kuću navraćaju patuljci koji usisavaju, ribaju wc šolju i brišu prašinu…mislim da sam ih čak i ja jednom videla. A možda sam samo halucinirala jer sam se suviše dugo družila sa Mr Musculom i drugim sredstvima za čišćenje u prostoriji bez prozora. Nevolja sa tim patuljcima je što oni, iako zaslužni za čistoću našeg stana, za sobom ostavljaju hrpu prljavog veša. I znate šta sam još saznala? Da očigledno patuljci nose različite čarape jer, kada ih operem ,ne mogu da nađem ni jedan jedini par. Doduše, moj muž sa tim nema problema pošto su njegove čarape čarobne – uveče ih ostavi pored kreveta i one sutradan čarobnu nestanu i ponovo se materijalizuju. Znate gde – u korpi za prljav veš. Zgodno, složićete se.
U našem omađijanom stan ima još svakakvih čudesa – stvari koje samo ja vidim. Pa tako kada ćerka traži rajf sa roza cvetićima ili mlađa svog omiljenog zeku oni nisu tamo gde im ja kažem da jesu. Jer, one odu i pogledaju i toga, jednostavno, nema. A kada onda pogledam ja – puf, i rajf je baš tamo gde sam i očekivala da će biti. Eto, stvorio se.
Aaaah, šta bih ja sve još mogla da vam napričam: biljke koje se same zalivaju, pod koji se nikada ne prlja te veš koji sam pređe put od mašine za veš, preko daske za peglanje sve do uredno složenih polica.
A skoro se pojavila još jedna čaroliju: neki šareni znakovi na zidu koji bi svakom drugom nepoznavalačkom oku delovali kao škrabotine od flomastera. Ali ja znam da su to vile označile svoju teritoriju da im prethodno pomenuti patuljci ne bi skakali u zelje.
Da li sam pomenula da su to uradile na sveže okrečenom zidu?
