E sad, kao iole ozbiljna blogerka koja piše o enterijerima trebalo bi da vam prodam priču o tome kako sam pomno prečešljala net uzduž i popreko, kako sam danima visela na Instragramu, kako sam bila u pomnoj potrazi za svim što spada pod #instragammable te tako naposletku naišla na ovo mesto.
Ali ne želim da vas lažem. Nisam vas lagala do sad pa neću ni sada da počnem.
Priča je sledeća: bio je naš poslednji dan na Siciliji. Kako smo imali nekoliko sati do leta odlučili smo da se malo prošetamo Katanjom i nešto pojedemo. Tih nekoliko sati se po duuugom probijanju kroz grad i traženju parkinga pretvorilo u svega dva sata i ta dva sata smo odlučili da namenimo jelu.
Ali smo, u ovaj drugi po veličini grad Sicilije, ušetali negde oko pet popodne…a restorani se otvaraju tek oko sedam. Obilazili smo lokaciju za lokacijom – zatvoreno. Picu na parče nema ni za lek, u pekarama sve slatko. A mi gladni.
Već sam nas videla kako glođemo neki ustajali sendvič na aerodromu kad ugledah stepenice koje vode do neke bašte sa stolicama. Još nekoliko koraka i našli smo se pred zanimljivim restoranom čija su vrata ,doduše, bila zatvorena ali činilo se da se neko unutra pomera.
„Pa, sad nemamo šta da izgubimo“ rekoh više sebi nego saputnicima i pokucam te pitam da li bi možda kod njih mogli nešto da pojedemo. Kao siročići tražeći krišku hleba.
Kelnerica je nešto na italijanskom dobacila čoveku iza šanka i pustili su nas da uđemo.
I pred nama se otvorio veliki prostor sa postavljenim stolovima, tu i tamo ponekim vintige komadom nameštaja. slikama, posterima i finom muzikom.
Mislila sam da sanjam. Do pre samo nekoliko minuta mogla sam da vidim sebe kako stojim u redu za Happymeal a sada sedim za stolom i gledam u veoma dobro sastavljen meni.
Pizza na pola i dva tanjira, sok je stigao sa slamčicama (njih dve oduševljene ja malo manje jer kažu treba se odreći plastičnih slamčica za jednokratnu upotrebu ali ajd sad), sočni hamburger za njega, testenine za mene.
„Da li bi gospođa želela čašu našeg domaćeg belog vina“
Da, gospođa bi VEOMA želela, odgovaram joj dok se malo šetam po prostoru. Mi smo jedini gosti pa mogu malo da njuškam, opipavam i fotografišem.
Volim što su jedan deo prostora ostavili za one koji su tu došli samo na piće i nešto malo da gricnu, sviđa mi se to što imaju velike stolove sa različitim stolicama za velika društva i zamišljam kako se uska, intimna baštica pred restoranom puni ljudima i muzikom dok pijuckaju, puše i pričaju.
Ali mislim da me nije kupila ni ljubaznost konobarice, ni otvoren prostor pa čak ni vintige…kupila me činjenica da je u toaletu, odmah pored WC šolje bila okačena ogromna, uljana slika.
Neko je razmišljao o svim tim detaljima i to ne samo u prostoru koji svi vide, već i na onim malim, nebitnim mestima sakrivenim od mnogih pogleda.
Zato hvala FAB food za prijatno iznenađenje, priču sa našeg putovanja koju ćemo još dugo prepričavati – baš ste FABulouse! 😉
