Šta mislite o tetoviranju? Da li vas ono asocira na jednu od najstarijih oblika ukrašavanja tela ili odmah pomislite na sve one slavne ličnosti i priče o tome šta su istetovirali i gde te kako su počeli da ih skidaju jer nose ime sada za njih ne već omiljene osobe? To mi je oduvek bilo smešno i nekako detinjasto – kao kad smo nekada u spomenaru precrtali ime dosadašnje simpatije da bi je zamenili novom nam opsesijom. Uf, stara sam! I tu dolazimo do poente ovog teksta – konačno! A to je: kada ste suviše stari za tetovažu i da li ta granica uopšte postoji?
Nikada o sebi nisam razmišljala kao o devojci sa tetovažom. Sigurno ne kao o devojci koja bi bilo čije ime stavljala na sebe. Ali onda sam se zaljubila…u znak! Na faksu sam posle višesatnog biflanja raznoraznih kanđija došla i do mog – bio je veoma lep i imao je još lepše značenje. Tada sam odlučila da će , ako se ikada budem tetovirala, to biti ono što će biti urezano u mene. Ali godine su prolazile i ja se nekako nikako nisam odlučila za taj potez. Pare za to bi uvek išle na nešto drugo – letovanje sa prijateljicama, vozački ispit, putovanja u Ljubljanu da vidim njega pa onda kirija, lizing, kredit za stan, sve za bebu broj 1, sve za bebu broj 2… Molim? Već sam vas smorila? Znam, i sebe sam. Tetovaža je, kao i surfovanje, sasvim kratka frizura, heklanje ostalo negde u dnu fioke. Kad za to dođe vreme. Umeđuvremenu sam ja napunila trideset i nešto godinica. Nije bitan tačan broj, znajte samo da sam na polovini puta ka veselim 40!:) Dobri prijatelji koji su išli da se tetoviraju po treći put su mi to poklonili za rođendan. Moja prva pomisao je bila: da li mi to sad stvarno treba u životu? Prošlo je vreme kada bi tetovažu mogla da pokazujem po klubovima, imam dvoje dece i već pomenuti doživotni kredit za stan – da li bi trebalo to da uradim? I baš zbog svega toga sam rekla:DA! Ićiću sa vama da se tetoviram. Možda jeste to vapaj 30 something životne krize (koja je kao i kriza srednjih godina veoma realna i česta pojava – već imam par ljudi za dokaz ali čekam da se moja testna grupa malo proširi pa da objavim disertaciju:))) ali koga briga za to?
Štaviše, čini mi se da svoju tetovažu sada bolje nosim jer se za nju nisam brzopleto odlučila posle neke pijane noći u pank klubu niti sam podlegla svom trenutnom ( a bogami ni stalnom, sorry Miha) predmetu opsednutosti već sam se za to odlučila kao osoba koja može i stoji za svojim odlukama, svojim iskustvom i svojim životomm
A znate kako kažu: jedna ko nijedna što mi je i tip koji tetovira potvrdio. Ljudi se obično vraćaju po još koju.
Hmmm, već imam ideju!
Inače, pitanje koje sam najčešće čula je: da li je bolelo? Molim vas, imala sam dva porođaja bez lekova! Uostalom kunem se da sam doživela neke depilacije bikini predela koje su bolele više od tetoviranja. Tako da – nema izgovora! A sad brže kod čike iza ugla po svoju prvu tetovažu!:)
Znam, na ovoj slici više izgleda kao da sam došla da izvadim krv iz prsta! Ali…
…uskoro je ipak počelo da izgleda (i oseća) kao pravo tetoviranje!
Ovde se ja pretvaram da umirem od bolova odnosno da sam se setila da sam htela da istetoviram nešto drugo! Malo drame mora da postoji!:)
