To AirBNB or no to AirBNB – that is not the question!
Barem ne za nas. Nikada nisam volela hotele, uvek su mi se činili pomalo generični i skučeni. Ok, naravno govorimo o onim dobrim, starim socijalističnim hotelima u kakvim smo svi mi odsedali. Verovatno se ne bih osećala skučeno u nekoj Plazi ili Hiltonu. Mada, kako god grandiozan i skup bio, opet je to – hotel. Možda lep, raskošan ali retko kad domać i interesantan.
Zato sam uvek po netu kopala za nekim zanimljivim stanovima, često smo i „išli na slepo“ a sa dolaskom AirBNBja i ostalih sličnih on-line ponudnika život mi je postao mnogo lakši. Tako sam krenula u potragu za smeštajem koji će ispuniti sve naše kriteriume:
Julija: blizu igrališta
Kasja: plave boje (???)
Miha: blizu prodavnice, javnog prevoza i dve spavaće sobe (da se naspava ko čovek)
Irena: u staroj zgradi, po mogućnosti sa vintage opremom, modernim kupatilom i funkcionalnom kuhinjom, u zanimljivom kvartu ali ne suviše daleko od centra grada, autentično ali ne suviše skupo, sa balkonom, u mirnoj ulici, ne bi bilo loše da ima one njihove pločice…
ukratko, ništa komplikovano 🙂
I ako ste upravo pomislili: nema šanse da tako nešto nađe nastavite da čitate ovu objavu 
Jer: našla sam ga! Stan* se nalazi u nekada zapuštenom a sada trendi delu Valensije – Russafi sa zanimljivim kafićima, vintage radnjama, restoranima i ovom šarenom pijacom!
15ak minuta hoda do najzanimljivijeg dečijeg parka – Guliver parka i gle čuda, čak i autobus koji vozi do centra grada ima stanicu ispred zgrade.
A zgrada! Stara i po Kasjinoj želji – plava!
Stan prostran sa čak tri spavaće sobe, zanimljivim pločicama, pažljivo biranim nameštajem i potpuno renoviranim kupatilom te mnoštvom zanimljivih detalja.
Sve čisto, dušeci pomalo premeki ali ajde, čisti peškiri poslagani, u kuhinji sve što treba.
Čak imamo i formalnu trpezariju u kojoj su Julija i Kasja insistirale da jedu svoje špagete 🙂 Meni je, s druge strane, bilo sasvim dovoljno da sedim u onoj manje formalnoj trpezariji, širom otvorim prozore i slušam španske hitove i pregovaranja sa komšijskih terasa dok na svež hleb mažem džem od jabuka sa ruzmarinom.
Znam rećićete ali u hotelu ne moraš da pereš sudove, pereš veš i kačiš isti. Da, ali za mene sve te, kod kuće mrske aktivnosti, ovde samo čine da se osećaš više na svom.
A kada ne istražuješ grad, istražuješ stan pa tako otkriješ da je natkasna u spavaćoj zapravo samo ormarić koji čuva staru Singericu. Pomisliš kako je dobra ta siva na zidovima i da staroj komodi iza koje se nalazi daje neku novu energiju.
Pitaš se da li je vlasnik nasledio taj stilski krevet i pomalo si ljubomoran što poseduje tako cool komodu.
E sad, da stvarno živim(o) u ovom stanu verovatno bi mi ovaj maleni kauč išao na živce i zamenila bi ga nečim većim, kroz formalnu trpezariju bi samo prolazili i svi bi se gužvali za stolom u kuhinji, obavezno bih zamenila ove stolice za nešto modernije kako bi dala kontru starom stolu, hmmm, možda bih čak premestila kuhinju pa ne treba nam tri spavaće sobe.
I dok se ja tako zanosim i već razmišljam kako ću se na španskom svađati sa majstorima već je vreme da vratimo kljućeve i vratimo se u realnost. Odnosno kući.
Ali uvek ćemo imati, što bi Kasja rekla, „našu plavu kućicu“ u Valensiji 😉
- stan smo platili 40 eur na dan + popust pošto smo ostali nedelju dana.
