Svi znamo kako to ide:

dečko upozna devojku. Dečko se zaljubi u devojku a i ona u njega. Odluče da žive happily ever after odnosno barem narednih 25 godina na koliko mogu da uzmu kredit za stan. Zaposle se da bi mogli da otplaćuju arhitektu, uređenje enterijera, skup nameštaj. Rade posao koji ne vole da bi otplaćivali stan koji zapravo ne vole. A možda se i oni više ne vole.

The end

Nije čudo što mladi danas više ne veruju u bajke kada se sve bajke, manje – više završavaju ovako.

Ali da li mora da bude (baš) tako?

Ne ako pitate Ninu i Jana mladi par koji je igrom slučaja kupio stan iz 50ih godina prošlog  veka po razumnoj ceni zato što niko nije hteo da se bavi raspalom kuhinjom, starim tapetama (3 sloja!) i još starijim nameštajem.

Ali, kao u svakoj dobroj bajci, Nini i Janu su u pomoć priskočile tri dobre vile po imenu mašta, strpljenje i vizija. Videli su dalje i dublje, često u bukvalnom smislu.

Želeli su da umesto pločica po podu u kuhinji stave  drvo pa su shvatili da bi ih to suviše koštalo. A i svi su im savetovali da to nije dobar materijal za kuhinjski pod (been there, done that). Zato je Jan počeo da skida postojeći pod i posle dva sloja časopisa iz 1956. godine pronašao ovaj prelep i originalan brodski pod. Ha!

Umesto nove, shiny kuhinje kupili su takvu koja pristaje gospođi u godinama kakva je njihova zgrada i ostalim prostorijama u stanu. I pronašli su je u Ikei. Još jedan DIY i puf, eto im polica za sve kuhinjske drangulije.

Umesto starih tapeta koje su još i smrdele po duvanu sada su zablistali beli zidovi a njih lepo upotpunjuju detalji koji su veoma pažljivo i sa velikom ljubavlju birani. Naime, Nina je strasna zbirateljica starih, zanimljivih stvari i ona i Jan nedelje često provode na buvljaku u Ljubljani. Ninu možete pratiti na IG profilu huda luknašto bi mogli da prevedemo kao kakva cool rupa 😉

Njihov dom je ispunjen vintage dragocenostima do te mere da je najčešće izrečen komentar po obnovi njihovog stana bio „a, pa vidimo da niste baš nešto mnogo menjali“.

Ali Nini i Janu to ne smeta.

Oni se samo slatko nasmeju znajući da komode bliznakinje (jedna je u dnevnoj a jedna u radnoj sobi i bolje da vam ne kažem koliko su ih platili. Ok rećiću vam – 20 evra – za obe!) ne možete naći u obližnjoj Ikei, da su mesingane lončiće u kuhinji dovukli sa Korzike, da parket možda škripucka ali, hej, traje  već 70 godina.

Ali možda se najviše smeškaju jer znaju da dom ne čine lepe, sjajne i skupe stvari već biljke, sitnice, muzika, uspomene, vintage i jedan pas po imenu Saba.

A da, i mašta, strpljenje i vizija.

A to, dragi moji, ne možete kupiti.