„Znaš, sad kad radim od kuće treba mi za sve više vremena“
Znam.
To ja sa druge strane (moderne) slušalice zvane Skype
„Ne znam kako to. Ustanem kao i pre i sednem za komp. Sad i ne moram više da ustajem u cik zore jer mi je posao odmah tu, u susednoj sobi“
Znam.
„I i dalje ne stižem sve da uradim. Moraš nešto da pojedem. Onda malo pre podneva, moram i da skuvam ručak.“
Znam.
„A znaš, čovek (ma čovek bi još i mogao ali žena ne) ne može da radi u ovakvom haosu. Moram malo i da pospremim“
Znam.
„A treba i do prodavnice da odem jer će posle sve pozatvarati“
Znam.
„A i kupatilo se neće samo oprati“
Pa ne radiš valjda u kupatilu?
Rekoh, bolja akustika, šta znam ima valjda i takvih ljudi.
„Ma ne, ne, naravno da ne. Ali znaš da sam prošle godine imala upalu bešike i da moram često na WC. E pa u firmi su to potpuno razumeli i čistačica je održavala WC blistavo čistim.“
„Irena, ja ovde nemam čistačicu“
Htedoh da joj kažem da ima i da uperim kameru ka njoj ali nisam imala srca.
Ovaj razgovor bi mogao da se protegne i na sledeću blog objavu. I nastavio bi se u cilju izjavne rečenice sa njene i potvrdne (sa sve klimanje glavom) rečenice sa moje strane.
Zato što ja STVARNO ZNAM ono što je mnogima od vas tek sad postala svakodnevnica. Znam kako je to raditi od kuće. Jedino što u moju poslovno – privatnu jednačinu možete da ubacite i dvoje dece. Kojima se vrtić i škola završavaju već u tri popodne. I koja umeju i da se razbole pa da ni ne odu u taj isti vrtić i školu.
Tih dana ja na poslu dobijam nove saradnike koji, kao i svi novi saradnici, ne znaju baš dobro šta treba da rade. A i kad znaju, često im se ne svidja. Pa bi da menjaju zadatke.
Tipa – nova klinka na odeljenja za dizajn (za koju mogu životom da tvrdim da obožava da crta – ja svih ovih godina proveravala njen CV) odjednom neće da sedi na miru i crta. Hoće da predje u dramsku sekciju i da se igramo sa Barbikama. A mi dramsku sekciju, nemamo. Sem onu večernju kad treba da se ide na spavanje.
Drugi novozaposleni, kao pravi predstavnik svoje Y/X ili ti ne znam ni ja već koje slovo generacije, veoma dobro poznaje svoja prava i zahteva ono što mu sleduje.
Što se za mene, često, ne bi moglo reći,
„Ne razumem zašto ne mogu da budem na telefonu i kompu kad si ti non stop na telefonu i kompjuteru?!“
Ali meni to sve treba za rad.
„Pa i meni! Rekla si da ću ti danas pomoći na poslu“
Da, tako što ćeš biti mirna i gledati u plafon jedno par sati, mislim se ja.
Ali, kao što rekoh, nova saradnica poznaje svoja prava a ja ne mogu sebi da priuštim da mi dovede inspekciju na vrata.
Ionako radim na osnovu nekakvih idimi-dodjimi ugovora. A nekad i na crno.
Ovo na crno se, uglavnom, odnosi na onaj fizički deo posla koji nisam prijavila. Iskreno, ne znam ni kome bi?
Nema te agencije koja vrši usluge dizajna enterijera, pisanja tekstova, fotografisanja, social media managementa i istovremeno čisti kuće, riba WCe, bavi se cateringom.
Ponekad čak i ispeče po neku tortu. A za to nemam sve one papire o odredjenom nivou higijene u objektu. A ni položen ispit, da se ne lažemo.
Pedagoške usluge ne pominjem jer, budimo realni, moj portfolio tu baš i ne blista. Početak bi, kao i u svim lažiranim CV i portfolijima, bio obećavajuć – dve preslatke devojčice, pametne, očešljane. Već sledeća strana bi otkrila
- da, možeš da pojedeš još jednu bonbonu pre ručka (jer ručak kasni)
- ok, ali sad STVARNo samo još ovu epizodu! 3 epizode una
- ali rekla si da mogu ovo da uzmem ono kad si pričala preko telefona i nisi me uopšte zarezivala
momente.
Nema ćeretanja i ogovaranja u pauzama za kafu (sem kad počnete da pričate sama sa sobom što će vam se sigurno i desiti). Nema žurke na poslu za Novu godinu – sem one kada sami ubijete flašu rozea uz Netflix.
Često nema ni plaćenog godišnjeg jer treba i tada nešto odraditi/uraditi/ okrečiti. Ovo poslednje radim samo u svom stanu ali, ko zna, možda proširim delatnost ako kriza udari.
A i ovaj tekst, ako ćemo pravo, pišem u kasnim večernjim satima kad je, konačno, mir i tišina.
I mogu na miru da radim.
Prekovremeno.
Artwork by Dejan Marković
