U šta vi verujete?
Ne mislim, nužno, na neku versku opredeljenost mada verujem da među vama ima i pravoslavaca, katolika, budista, onih koji veruju u sezonske rasprodaje i onih koji veruju u novogodišnje kićenje još u oktobru.
Više mislim na onaj mali, nevidljivi deo čarolije, nešto što vas nekada izvuče iz posebno lošeg dana ili još lošijeg raspoloženja. Tako, neko, u svojim osamdesetima veruje u deda Mraza, ima i onih koji veruju da na svetu postoji samo jedna jedina osoba za njih (SRSLY – na svetu je 7 i kusur biliona ljudi!!!), lično znam ljude koji misle da su čajni kolutići „nešto slatko“, ima ljudi koji se kunu da su videli vanzemaljce, jedan dobar deo ljudi se svakodnevno izjašnjava kao „optimistični pesimisti“, neko je video vilenjake a, opet, drugi veruju da su u tajnoj vezi sa Tomom Hardijem. Očigledno toliko tajnoj da i on sam za to ne zna.
Šta kažete? Aaaa:zanima vas u šta ja verujem?
Paaa, sem u dobar enterijer, stare tapete, ljubazno ophođenje prema ljudima (čak tj baš onda kada se oni tako ne ophode prema tebi), to da je ona cifra na kojoj temperaturi možemo da peremo stvari podložna širokoj interpretaciji ja verujem u vile spremačice.
To su vile ogromnih moći koje uspevaju da se bore protiv nereda, haosa i prljavštine. I, za razliku od njihovih daljih i bliskih rođaka koje se pojavljuju samo u kritičnim situacijama kao što je neodlazak na bal, skraćivanje nečijih lažljivih noseva i otpadanje prvog zuba, ove vile radi svoj posao SVAKI DAN. Iznova.
I nema tu nekog velikog finala u stilu smuvala sam onu musavicu sa princem i svi su živeli srećno do kraja života. Ne. Njihov rad je gotovo nevidljiv za sve one oko njih…zato su valjda i vile. One tačno znaju gde se već danima „skriva“ ona druga čarapica, koja igračka ide gde i zašto je pult ponovo prljav iako su ga samo par sati pre sredile. Telepatskim moćima mogu da uključe mašinu za sudove i veš u isto vreme a to, priznaćete, nije mala stvar.
Ali nezahvalna je to titula. Vile spremačice rade danonoćno a niko im ne kaže hvala. Ne zovu ih na žurke povodom krštenja princeze, na svadbe koje u palati traju po tri dana pa čak ni na godišnje okupljanje vila gde se svaka od njih pojedinačno hvali kako je udomila još jednu devojku ili pomogla da princ nađe baš onu pravu princezu.
Ali vilama spremačicama to ne smeta jer znaju da, da njih nema, ništa ne bi funkcionisalo. Ne bi bilo čistih balskih haljina, raskošnih torti za venčanje, prelepih odaja. Šta mislite ko je oprao svu posteljinu pošto se princeza na zrnu graška „naspavala“ na čak 12 dušeka!
Jedini problem je da kod mene te vile ne svraćaju. A onda sam shvatila i zašto. Ja nisam ZAISTA verovala u njih. Onako, punim srcem. A znate kako to znam? Zato što ni jedno veče nisam propustila onu „odoh ja u krevet“ rutu. Znate o čemu pričam: ono kad kažete da idete da spavate ali, usput, ubacite prljave sudove u mašinu, bacite pogled na sat da proverite da li je već jeftinija struja da uključite mašinu za veš, usput pokupite sve igračke koje leže po podu, izvadite da se odmrzne meso za sutrašnju supu, sklonite čist veš sa kreveta. Pa kad ste već tu možete ga i opeglati.
I zašto bi onda vila spremačica uopšte došla?! Jer vi ne verujete ZAISTA u nju. Verujete ali ne onako, izistinski.
Zato ću, jednom, morati da sve ostavim i da je čekam da dođe.
Jer, pričale su mi neke žene da su ih već videle. Dođu, sve srede i odu, kao da nikada i nisu bile tu.
Pa šta ako ih plaćate na sat – bitno je da vile spremačice postoje.
I da ja u njih verujem.
