Prvo sam putovala sa roditeljima, u srednjoj sa gomilom drugarica (to je bio jedini način da vas pre pomenuti roditelji bilo gde puste), onda (tajno) sa dečkom, onda sa mužem i onda sa decom.

I svako od tih putovanja je bilo posebno na svoj način i svako je donelo nešto novo.

Ali je to novo uvek bilo kolektivno.

Mi smo zalutali kada je tata pogrešno skrenuo posle korinta i slučajno otkrili Posejdonov hram za koji i nismo znali da postoji.

MI smo se napile i preplesale celu noć u nekom baru u Kušadasiju sa gomilom pijanih Francuza i Engleza.

MI smo se prvi put posvađali u Parizu kada smo se oboje smrzli do kostiju čekajući da se otvori muzej.

MI smo prvi put svo četvoro seli u avion i molili boga da nas do kraja leta više od polovine istog ne zamrzi.

A JA? Gde sam tu samo JA?

Da li ste ikada čitali film ili gledali knjigu o tome kako žena želi da se pronađe pa onda ode negde u pi**u materinu? Ili pokuša da pređe pustinju sama? To je zato što žene moraju da se sklone od svih očekivanja okoline, a pre svega od onih kojih sama nosi u glavi.

Da shvati da je ona prvo JA a tek onda MI. E sad, ukoliko ste pripadnik mlađe generacije sa tim JA ste na TI. Ali ako ste odrastali burnih ’90ih onda znate da nije baš bilo vremena za to JA. Jer si uvek morao da znaš šta ti je sledeći korak. Da znaš kako ćeš sutra upisati faks, da znaš kako ćeš ga u roku i bez troškova završiti, da znaš šta treba da uradiš ako želiš da odeš iz zemlje, da znaš koji je sledeći korak ako želiš da se zaposliš. Retko ko od nas je mogao da otputuje negde sam i razmišlja šta ona zapravo želi od života.

Za to nikada nije bilo vremena i za to nikada nije bilo pravo vreme.

Zato sam ja tako jednog hladnoh novembarskog jutra odvela decu u školu i vrtić, poljubila muža i sela na avion za Berlin.

Ok, nije baš tracking kroz pustinje i prašume Južne Amerike. Ali je početak.

I, pravo da vam kažem, zaboravila sam koliko je zapravo letenje zabavno. Možeš da sedneš pored prozora, ne moraš da dva sata igraš na slovo na slovo, ne moraš da objašnjavaš (i onda do kraja leta i razmišljaš) da li avion može da se sruši. Možeš da prelistaš časopis na miru i da popiješ kafu.

I znate šta još možete? Da nemate nikakav plan. Ne stojite ni u kakvom redu, ne gledate na sat kada će biti hranjenje pandi. Kada ste gladni – jedete, kad ste umorni spavate, kad vam se uveče izlazi iz kuće – izađete.

A možda je najbolja stvar oko ove moje posete Berlinu bila ta da sam otišla da vidim sva ona čudna mesta koja nikada ne bi mogla da ubedite svoju decu/bolju polovinu/umornu drugaricu da obiđe. Ok, čast izuzecima – brat mi je na nekim lokacijama pravio društvo.

Ali bilo i je sasvim ok biti sam i samo se muvati ulicama Berlina, tražiti vintage radnje, razgledati izloge, posmatrati prolaznike, pitati se zašto niste došli u vreme velikih rasprodaja.

Jednom sam provela pola sata na jednoj metro stanici. Ne zato što nisam znala da se snađem niti zato što nisam znala da se odlučim koji metro da uzmem već zato što mi se nikud nije žurilo. I ništa nije bilo bitno. Pa sam tako malo gledala metroe kako dolaze i odlaze, ljude koji silaze i penju se. Slušala tipa na gitari i pitala se šta to čovek na nemačkom uporno pokušava da mi objasni.

Onda se praviš da ne razumeš ništa i nikom nisi dužan ništa da objašnjavaš. Radiš ono što voliš što je, u mom slučaju, bilo fotografisanje, podugačko pešačenje, obilaženje knjižara i vukljanje knjiga na drugi kraj grada.

Znam, nisam vam dala baš mnogo informacija o samom gradu.

Mogu vam reći ovo: posetila sam bivši nacistički aerodrom na samom jugu Kreuzberga, tamo popušila cigaretu (hej, ono što se desi u Berlinu ostaje u Berlinu…ili to, beše, Vegas?) i slušala dva tipa kako pričaju o teretani i žitaricama koje jedu za doručak. Bilo je nečeg smirujućeg u pogledu na nekadašnje piste i ogromno prostranstvo kojim sada šetaju roditelji sa decom, voze bicikle ili samo trče posle posla.