“ I found I could say things
with color and shapes
that I couldn*t say any other way.“
Georgia O*Keeffe
Naravno, postoje enterijeri bez boje. Kada uđete u neki prostor, zidovi stoje i bez boje. U tom istom prostoru možete da popijete kafu, spavate, kuvate, vodite ljubav.
Sve će i dalje biti na svom mestu i bez boje. Ali, verujem, da će to ispijanje kafe, kuvanje, spavanje i onda, buđenje, biti drugačije sa bojom i bez boje.
Da, čak i vođenje ljubavi.
Nije bitno da li će boja u vaš prostor ući na velika vrata ili će samo tiho biti prisutna tu negde u nekom kutku sobe, važno je da je tu i da utiče na naše raspoloženje i poimanje tog prostora.
Pa i sveta, kad smo već kod toga.
I nijedno drugo godišnje doba nas bolje ne opominje na važnost boja bolje nego što to radi jesen. Obasipa nas raznoraznim nijansama žute, crvene, narandžaste i braon da bi, samo koju nedelju kasnije, sve to nestalo i mi se nađemo u crno – belom svetu zime. Sivom, u najboljem slučaju.
Kao da smo iz kuće nekog veselog vlasnika, pristalice eklekticizma, ušetali u prostorije skandinavskog minimalizma. Onog sa velikim M. I ok, nije ni to loše, treba i našem oku odmor od svih tih dešavanja: šara, materijala, oblika i struktura.
Ali nikada od boja. Pa makar to značilo da će jedna jedina plava činija učiniti da cela kuhinja u sivom betonu zasija u svom brutalističkom sjaju.
Zato, sledeći put, kada pomislite da boje nisu za vas učinite mi uslugu: pogledajte kroz prozor i recite mi da li ste danas uspeli da, među sivim oblacima, uhvatite parče plavog neba?
I da li vas je to razveselilo?
